POD RALOMRalo tvog blagog čelicnog pogledaizbrazdalo je moje srcei iz te zemlje preoranecvet rastanka je zaridaoDanasu istom graduu kome smo se rastalijedino ja vidim tvoju statuuna trgu IzgubljenjaHiljade dana vec je prošlood dana kada smo se poslednji put ljubilinekad se gledam u ogledalonemajući hrabrosti da se obrijemI to uvek padne ponedeljkomponedeljkom kad su berbernice zatvorenei onda se dosađujemI onda otvaram prozorzovem tei ti si tusa zlatnim brijačem i srebrnom četkomu paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnikasa četrdeset konja od groma i vetraI letim tii brijem se kako se nijedan princ nije obrijaoi kupam se sa sto pedeset na satkako se niko na svetusem onih kojima se tako nešto već desilookupao nijeNe pitam te čak ni kamo idemone zato što me ne zanimaveć zato što znamda ni ti sama ne znašI kao što ti to umeš postavljaš mi pitalicete kada je rođena smrtte kada će život konačno umretionda zašto se smejemi zašto smo se ono rastaliZa volanom je čovek plemenita rodaa ni on ne znako mu je sve u kolimaI ja onako još nasapunjanih rukuzatvaram mu očiUU uu! pogodi ko jeI kola tako polete u stranu da...Ali u zidini zime uvek će postojati otvorkroz koji će se moći videti ono najlepše letoSmotana gvožđurija prelivena krvljueksplozija radostiA da ih i ne zovešsrećne uspomene javljaju se tu sami vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatreVreme ne zna koje je dobadoba ne zna koje je vremeJednoga dana talas toploteoboje nas je zahvatiomodrica srećekoja se više ne da izbrisati.
Jacques Prévert